[Solo: Luković]
Preko sedam brda, sedam gora,
kamo ne sviće zora,
gde java vazda bejaše noćna mora...
Odgaja mati dva čeda, dviju delija
i ne sluti strašnu sudbu tu,
devširm Osmanlija -
Strašni zulum osvajača
što otima odojčad,
njoj uzeše prvu nejač
da postane Janjičar.
Gorke suze lije stara majka, žalopoji:
‘'Kud se đaše, ima l' ko da ga doji?''
Nahoče je sad južno od prapostojbine,
sa mladeži hristijanskom iste sudbine.
Previše je bilo malo da bi pamtilo,
ko je, šta je, odakle je i kamo je poteklo...
Doma mati tupu britvu uzela,
kao kakva čedomorka
plavom oku zarila...
Izjede je živi košmar,
kao kakav lešinar,
što naudi svom detetu
da ne bude Janjičar.
[Solo: Tomić]
[Tema: Luković, Tomić]
[Solo: Luković]
Godine prođoše, a da se osveti
za danak u krvi želi njen mlađi sin,
putem samog vrha hajdučije...
Dok stariji, isto se domogne
vrha turske hijerarhije,
samo ne zna ko je,
niti da će branit' tuđe boje,
protiv svoje dedovine...
S druge strane brda,
Srba puna krda,
dobi pečalbar naredbu da poguši
i pobije sve, što se mrda.
A samo ima jedna mana,
protiv jatagana,
podiže se grupa jataka što prezru
puko postojanje Sultana.
Harambaša uze vranca,
miljenog mu Šarca,
po majčinom htenju nazvanog
da otkloni taj golem baksuz
turskog lanca.
Jedan drugom zlatna koka,
sličnog krvotoka,
obojica svesni da žestoki megdan
mora da se desi u tri oka...
U tri oka!
Majčinski instinkt ne jenjava,
proleteše dva vrana gavrana,
nad tminom opijenim brdima,
gde mati vodu točila.
Tad privide joj se stariji sin,
kod njega štit, mač, a pod njime at,
pohita doma jer kastig nasluti
bratoubilački rat!
[Tema: Luković, Tomić]
[Solo: Luković]
[Solo: Tomić]
[Solo: Luković]
[Solo: Tomić]
[Solo: Luković]
[Solo: Luković, Tomić]
[Solo: Tomić]
[Solo: Luković]
[Solo: Tomić]
[Solo: Luković]
Kad najednom dvoboj prestade,
spuca hajduk mati svoju što međ' njih stade.
Taj kobni čas krasio je mrkli mrak,
odleću sad gavrani i dođe prvi zore zrak...
Turčin zbaci sablju,
hajduk kudi usud klet,
smogne majka daška snage,
te uzima reč:
“Počujte me sad moja čeda dva,
Ma, čuješ dobro moje prvo, to je istina.
Odlazim vam ja put rajskog naselja,
al' ne pre no što rečem koju pokolenjima:
Ne daj bratu da udari opet na brata
i ne daj vatri da zapali bure baruta!”
Tada mati sklopi oči, vinu se u raj.
Nema ko da posvedoči ovoj priči kraj.
Osta samo opomena,
naravoučenije
potomcima tih plemena
da proliti krv nije ama baš ničeg vredno
i kad čini se da jedno rešenje postoji,
sudbu neko nam kroji!
[Tema: Luković]
...Gde rujna zora ne sviće...
Teksty umieszczone na naszej stronie są własnością wytwórni, wykonawców, osób mających do nich prawa. |
|
