Dižemo silne zidove Svojih ego tripova, A iza njih smo usamljene skitnice.
Najgore je kad desi se Da u trenu nestane Ono što gradili smo Sad je prazan hram.
Kako se lako odreći Jedni drugoga, Sve svete stvari Danas ništa ne znače.
Negdje u tami prkosi Pravednik koji doziva Vjetar što utjehom će izbrisati bol.
Pusti nek misle što hoće...
Opet prkosim u tami Ovog puta nema vraćanja Ja sam pravednik ovo su nepravedna sjećanja. Pamtim sreću koja traje duplo manje, Malo procvjeta pa se pretvori u sranje I kad postanem pric drugi dan sam opet žaba, Umoran i nemoćan ko neka stara baba- Sve je usporeno opet osjećam se grogi, Sve što boli u trbuhu mi se se zdrobi. Odbijam bit provociran, Odbijam bit iznerviran, Odbijam bit drogiran, pijan, izoliran. Zašto više nismo ljudi dobre volje? Zašto naše ne valja a tuđe je bolje? Zašto sve što raste mi režemo u korijenu? Zašto nepromjenjivi obećavaju promjenu? A svijet je nekad lijep kada gledam ga takvog, Na njemu nema dosta hrane al
Ima metak za svakog...
Zašto dižu se zidovi stvoreni iz boli I tko su svi ti umjetni idoli? Govore sorry kad za milost se moli A reklame im govore kako se živi i voli. Zato opet opet idem nazad, Duboko ispod, Dublje nego ikad gdje visoko je pod I bit će mi dobro, Sve nevažno proć će, A do tada puštam ih nek misle šta hoće. PUSTI!
Pusti nek misle što hoće...Teksty umieszczone na naszej stronie są własnością wytwórni, wykonawców, osób mających do nich prawa.
